AJME LJAMA! (1) JESAN LI JA NORMALAN?! NA AERODROMU U AREQUIPI PRVI PUT SAN POŽALIJA ŠTA SAN IŠA NA NEKO PUTOVANJE ...

Avion ili muerte!

Piše: Robert Pauletić / Slobodna Dalmacija
Izvor: Slobodna Dalmacija

Slušajte, senjorita, mala mi ima 39 fibre. La ninja tiene fiebre 39, komprende? Vaša kompanija otkazala je sinoć let i ako sad ne uđemo u avion, propada nan večerašnja povratna karta Iberije iz Lime za Madrid, bez prava povrata novca.”

“Senjor, za to nismo mi krivi, nego vremenske prilike. Magla, kiša...”

“Vratite mi onda pare za ovu kartu do Lime!”

“Nažalost, ni to ne dolazi u obzir. Možete samo iskoristit neki drugi naš let.”

Udrija san šakon po pultu: ”Pa to i želin! Stavite me sad u ovi popodnevni avion da stignen u Limu. Inače ostajen bez ičega, razumite li? Pet avionskih karata za Europu došlo bi me novih šest iljada dolari, kojih neman. A idući slobodni let iz Lime za Madrid tek je za 11 dana!”

“Žao mi je, senjor. Na ovome letu sve je popunjeno. Ja tu ništa ne mogu. Najbolje da se smirite i vratite u vaš hotel.”

Tu san se stvarno razbisnija. Od jutros san sluša istu priču, prvo od ženske u centrali kompanije, di san dvi ure čeka filu iza dvista bisnih putnika. Prokleti LAN, upropastiće mi familju. Nikad se neću uspit vratit u Split, ostaću zauvik u ovoj pripizdini. Šta će mi bit s ćerkicon?

Vidija san noćas u hotelu na televiziji da je zbog lošeg vrimena isto u ciloj Južnoj Americi. Otkazuju se letovi, rulja u Argentini razbija aerodrome. Ali mene neće zajebat! Uć ću u avion, makar poginija.

Malu san lipo namistija nasrid pulta i leđima blokira prilaz ostalin putnicima. Službenica me pogledala s mržnjon i rekla: ”Da, da, senjor,  slobodno vi stojte tu”. Onda se jednostavno pomakla na drugi šalter. A ja malu u ruke, pa za njon na drugi šalter.

Rekla je: ”Zvat ću seguridad!” Ja san reka: ”Zovi!”

Doša je lola, neki brko od pedesetak godina. Procijenija san da ću ga u slučaju potribe lako oborit krošeon, već san stega šaku. Pa neka dođe policija, neka bude međunarodni skandal. Uhapšen turist i njegova bolesna ćerkica. Brko je gleda, ali nije ništa reka.

Uto se javila jedna razumnija službenica: ”Senjor, por favor, za sat vrimena dolazi supervizor, pa popričajte s njin. Možda on uspije šta napravit.”

“Bueno”, reka san i skinija malu s pulta. ”Dolazin za sat vrimena. Ali pazite, ako ne dobijemo misto u avionu za Limu, razbit ću van cili šalter. Ako mislite da se šalin, evo...”

Onda san posega priko pulta, uzeja miša od kompjutera u ruke, zavitla ga svon snagon u monitor i razbija u komade. Da me vidi ekipa iz splitskog Rotaryja, odma bi me izbacili iz kluba.

Čuja san iza sebe Papučicu kako je zastenjala u nevjerici. Brko iz ”seguridada” strignija je ušima.

Skroz san izgubija živce i pritija onoj službenici šakon: ”Ne samo to, razbiću van cilu faking kompaniju, prokleti kokošari peruanski! Avion ili muerte! Ima je pravo Pizarro kad vas je sve potaraca!”

Okrenija san se zaštitaru: ”Šta je, šta ti gledaš?” Čovik se maka.

Kad san se vratija za sat vrimena, supervizor me čeka sa – svetih pet karata! I to u biznis klasi.

Očito se pripa šta bi moga učinit ludi Kroata. Na sljedeći let Lima-Madrid stigli smo doslovno u zadnji sekund. Da nisan razbija miša, Splita ne bi vidija.

Strašna noć u fibri

Noć u hotelu prije scene na aerodromu, a nakon otkazanog leta, zaspa san samo na petnaest minuti, a i onda su me mučile najgore more u životu. Jer, malo tilo moje ćerkice gorilo je ka pećica. Bidna je kašljala i hripala. Ispod okica došli su joj duboki podočnjaci.

Poslušno je popila neku peruansku varijantu Pliceta i tresla se od fibre u postelji. Hrabra moja malena, ništa se nije žalila. Franko i Vito su se preplašeno stisli na svome krevetu: “Tata, šta ćemo sad kad nema aviona?”

Papučica je šapćala: “Oće li Riva dehidrirat od fibre? Ako bude morala ić u bolnicu, ajme meni! A ko zna kakvi su in doktori ovde u ovoj Arek... kako se ono zove? Bože, šta će bit s nama?”

Prvi put u karijeri požalija san šta san iša na putovanje. Jesan li ja normalan? Šta san uopće vodija dicu u džunglu? Kad me ono prije četri godine u Manausu napala strašna upala oka, nisan klonija duhon, ali ova briga za ćer skroz me slomila.

“Tatice, stavi mi moju bijelu ljamicu na kušin neka me čuva, pa će mi bit dobro!” slabašno se javila Tiranosaurica.

“Oću, dušo!” popipa san ćeri užareno čelo. Lipo moje zlato, junakinja džungle Iquitosa.

Prije samo sedmicu dana bez straja je uzela u ruke anakondu od tri i po metra!

Da nije bilo fibre i glupoga LAN-a, peruanska obiteljska avantura kroz džunglu Amazone i visove Anda bila bi savršena.