AJME, LJAMA! (5) NEKI OSTANU DOMA, DRUGI MORAJU IĆ NA KRAJ SVITA

Smojinim stazama pravo u Pisac

Piše: Robert Pauletić / Slobodna Dalmacija
Izvor: Slobodna  Dalmacija

Provalija od osansto metri

Ovi se peruanski Pisac, inače, isto čita Pisak. Za Machu Picchu svako u svitu zna, jer su ga dobro izreklamirali, ali ni Pisac nije ništa manje zanimljiv, dapače. Na vrhu brda je krasna tvrđava Inka s hramon i, u sklopu hrama, svetin kamenon Intihuatana, kakvi postoji i u Machu Pichuu. Tu bi Intihuatanu Inke namistili na neki specijalni način, tako da zrake Sunca na ljetni solsticij padnu ravno na stinu i da se Sunčeva milost razlije po izabranome narodu. Isto in njihovo Sunce nije pomoglo u borbi protiv Španjolaca. Biće bilo oblačno.

Svuda uz put po obroncima planina još su one terase, meje, pomoću kojih su Inke obrađivale zemlju na tri iljade metri visine. Taksist koji nas je doveja iz Cuzca vidija je kako gledan u te meje, pa je reka ponosno: “Inke su bili inteligentni ljudi. Pobijedili su prirodu, obrađivali zemlju u nemogućin uvjetima!”. Je, mislija san ja u sebi, puno su ti Inke inteligentni! A nisu bili u stanju ni kotač izmislit, nego su vladara morali u nosiljku teglit priko cile države! A je in bilo zajebano svaki dan se ovako penjat!

Ajmo pomalo, moran čuvat snagu, sutra je pohod na Machu Picchu, do tamo isto nije lako doć.

Doli je bila provalija od osansto metri.

Iza mene je kaskala Tiranosaurica, oprezno striljajući pogledon naprid i nazad. Nemoćno san promuca: “Mišice, ne gledaj ni slučajno doli! Samo se drži desne strane putića i gazi za taton!”

Lipo ju je Peruanac stisa

Nekoliko koraka nakon ćere stupali su sinovi, a Papučicu nisan ni gleda, ona se jedva vukla dvista metri iza, s time da ju je vodič Peruanac uvatija oko pasa i usmjerija joj hod da se ne strmopizdi skroz doli do rike Urubambe. Dok je išla po zadnjoj uzbrdici, malo je zabilila očima. Bez vodiča bi davno pala doli u provaliju.

Eno ih iza, lipo ju je Peruanac stisa. Jel mu ono ruka kod sisa? Biće ju je usput i izdrpa, a šta sad da radin? Bolje i to nego da mi bidna skonča u andskome ponoru.

“Tata, ja san ti se umorila”, javila se Tiranosaurica: “Bi li me moga malo nosit?”. Okrenija san očima i uzeja malu u ruke. Fala Intiju, nije još puno bilo ostalo do vrha. Usput san vidija da se neko isprid nas izriga nasrid putića. Nije me uopće začudilo.

A gori visoko... sva mi se muka isplatila! Puka je pogled na Svetu dolinu Inka, a svuda okolo bile su moćne stine, hram jedne velike civilizacije. Ja san uživa, a Papučica je sila na jednu Inka-kamenčinu i prvo vatala arju desetak minuti. Kad se konačno rekuperala, zamišljeno je rekla: “Ko zna koliko je ovih Inka popadalo doli dok su se ovako penjali uzbrdo?”

Kupija san u vodiča jednu “chakanu”, andski križ koji je bija simbol Inka, i ponosno krenija nizbrdo.

Kad cila ova golgota sa Peruon prođe, obavezno ću otić na dva dana do pravoga Piska. Nije Smoje bija pizda.
  

Freskito!

Na pazaru u mistu Pisac, u podnožju planine po kojoj smo se penjali, naša san lišće koke najbolje kvalitete u Peruu. Mekano, lipo, gušt ga je bija žvakat. Najbolju koku mi je prodala jedna baba poliglota, i to cilu vriću od po kila za samo jedan sol, preračunano kunu i po. Požvaka san za probu jedan listić i reka Papučici: “Bogami je friška!”, a baba se nasmijala i rekla: “Freskito, freskito!”

Mobitel

Ovo nisan vidija nigdi na svitu: taksist koji me vozija iz Cuzca zamolija me da pričekan sekundu, sta je uz cestu, uletija kod jedne cure šta je oko vrata držala mobitel, platija joj jedan sol i obavija poziv. Rent-a-mobitel! Kasnije san na puno misti po Peruu, u Cuzcu i Arequipi, vidija žene koje iznajmljuju mobitele na cesti.