AJME LJAMA! (6) MACHU PICCHU - RAZOČARANJE

Piše: Robert Pauletić / Slobodna Dalmacija
Izvor: Slobodna Dalmacija

Moglo bi se to reć i ovako: Machu Picchu je svjetsko čudo od skupoće!

Možda san još bisan zbog bezobrazne dolarske deračine, možda grintav zbog toga šta po ruševinama Machu Picchua mili miljun turističkih mrava, pa se čovik uopće ne može koncentrirat na lipotu prirode i starih građevina, neman pojma, ali moran iskreno reć da mi to peruansko svjetsko čudo nije niti u TOP 20 najboljih mista na svitu.

Sagradili su Inke neke katune na vrhu brda, pa šta? Lipši je naš Dubrovnik miljun puta. I lipši i stariji. Predlažen Dubravki Šuici i ekipi: naplatite turistima ulaz u Dubrovnik najmanje dvista dolari po osobi! A ne da van ekipa sa cruisera dolazi samo pišat i srat u grad, i potrošit ukupno dolar po glavi. Kad uzmemo fureštima dolare, možda i Dubrovnik proglase čudon svita.

Osansto dolari za nas petero, lipo bogami! Sagradili su Inke neke katune na vrhu brda, pa šta? Lipši je naš Dubrovnik miljun puti

Inače, Hiram Bingham uopće nije otkrija Machu Picchu. Do tamo ga je doveja plaćeni vodič. Moran reć da mi je ona knjiga “Sto čuda svita” pala u očima. Tamo san još ka dite čita o tome grandioznome trenutku kad je američki istraživač, probijajući se kroz džunglu, razmaka granje, pa ugleda nevjerojatan prizor – izgubljeni grad starih Inka...

A nije bilo baš tako. Ustvari je Hirama do gori doveja vodič, isto ka i mene sada. Ovde van, poštovani čitatelji, donosin pravu, neumivenu verziju ciloga događaja.

Otkriće za kunu i po

Bingham je predava na sveučilištu Yale, ali je non-stop pičija po Južnoj Americi. Na ekspediciju 1911. poslali su ga da bi ustanovija je li možda planina Coropuna u Peruu viša od Aconcague.

Članovi Binghamove ekspedicije putovali su uz riku Urubambu i naletili na lokalnog seljaka Melchora Arteagu. Kad je ovaj čuja da ga pitaju za ruševine tajanstvenoga grada koji je moga bit prijestolnica Inka, odma je reka da na vrhovima dvi obližnje planine, Huayna Picchu i Machu Picchu, ima puno starih ruševina, i da on tamo često zna ić.

Sljedećeg jutra Melchor Arteaga je za jedan peruanski sol (današnjih par kuna) Binghama poveja na vrh planine. Kad su članovi ekspedicije vidili di se moraju penjat, jedan je reka da ga boli noga, drugi se žalija na drob, trećemu se mantalo, i na kraju su u uspon krenili samo seljak, pandur i Bingham.

Probijali su se kroz džunglu i kad su napokon došli na vrh, Binghamu su se pred očima ukazali zidovi građevina Inka, pokriveni stoljetnon vegetacijon, ali i te kako vidljivi, a odma potom i jedna spilja s drevnin rezbarijama. “Ovo je kraljevski grob!”, kliknija je Bingham, i tako je krenila legenda.

Zaboravija san reć: gori je i prije dolazilo više lokalaca, pa je tako na jednoj od zgrada Inka nađen urezan grafit s imenon čovika i 1902. godinon. O tome se nije pričalo, jer je u američkon interesu bilo istaknit Binghama ka “slavnog otkrivača”.
  

Pukla sveta stina!

Ovakav se skandal čak ni u nas ne bi moga dogodit. Sve je brzo zataškano, ali mi je čovik na licu mista ispriča nevjerojatnu anegdotu. U rujnu 2000. u Machu Picchuu snimala se reklama za pivu Cuzcena. Najvažniji dil Machu Picchua je Intihuatana, doslovce “Misto di se veže Sunce”, sveti kamen koji ostvaruje direktnu vezu s bogon Intijen.

Pivovara je masno platila vladi i dobili su sve dozvole. Ekipa je poslagala masu boca piva po svetoj stini, tu su se muvale i obnažene lipotice, i onda je kran od kamere, težak pola tone, popustija i pa - drito na kamen. Smečija je sve boce od pive, ali je gadno oštetija i Intihuatanu, svetu stinu!

Stanovnici Aguas Calientesa su nakon toga digli ustanak i na četri dana blokirali prilaze Machu Picchuu, sve dok nije došla interventna policija i uspila smirit strasti.