PAULETIĆ OSTAVLJA PISANJE I POSTAJE DOMAĆICA!
 
Zove Šipka, a ja na ražnju!

Jadan san ti i nevoljan, uvukli su me u kliške janjeće ratove. Najebat ću gore nego Petar Kružić! Na kraju će i mene nabit na ražanj pa ispeć umisto pasa!

Piše: Robert Pauletić / Slobodna Dalmacija

Pomirija san se sa situacijon. Papučica će postat nova Nina Ricci i zarađivat miljune, a ja ću lipo stat doma, čuvat dicu i vozit ih na treninge. Naučit ću kužinavat, luštravat i usisavat, a u podne ću sve ostavit i gledat meksičke sapunice. Bit ću prava domaćica.

Ujutro ću ić na kafu s prijateljen i susidon doktoron Šparcen, pa ćemo se dogovarat šta ćemo danas spremat za obid. Šparac je inače već otprije počeja naveliko doma kuvat, a ja zasad znan samo manistru, pa će mi njegovo iskustvo bit od koristi za prvu ruku.

Budućnost uz špaher

Šetat ćemo se okolo po pazaru i peškariji s "Glorijama" ispod ruke, ka dva metroseksualca. Kvragu i posal, neću više njanke pisat za novine! (Neki će na ovo reć: fala Bogu!)

Tako san provodija samotnu večer u tinelu i mislija o toploj budućnosti uz špaher. Odjedanput mi je zazvonija mobitel. Malo san se stresa. Ko je sad ovako kasno, nije vrag da me se sitila moja partijanerica? Ma kakvi, na displeju je pisalo ŠIPKA. Aha, dobro je. Opet Šipka ima neko kviz-pitanje za mene.

Ili ga uvati pa rješava u gluvo doba noći neka pitanja iz "Miljunaša" s kompjutera, ili se pak povede kakva učena rasprava u njegovome društvu i pojavi se neslaganje, i onda redovito zovne mene ka vrhovnog autoriteta. Koliko ima litri u galonu? Kako se točno piše Mississippi? Moran rješavat Šipkine oklade i svađe, i priznajen da drćen kad god me nazove, jer ako se dogodi da nešto ne buden zna, izgubit ću renome.

Inače, jel ima ko od čitatelja da nije čuja za Šipku, svjetskoga pustolova, te najboljega i najbržega šofera u Republici Hrvatskoj?

Kliški janjeći ratovi

Javija san se na mobitel i koncentrira se na predstojeće kviz-pitanje, ali me iznenadija. Karakterističnin hrapavin glason mrtvački ozbiljno je prohripa: "Alo, genije, imamo težak problem, točnije skandal, koji moramo riješit!"

"Šta je, šta se dogodilo?", pripa san se.

"Eto, pisa si u Slobodnu o 'Perlici' na Klisu i spomenija si da u konkurentskome susidnome restoranu peču pase umisto janjaca. A taj restoran drži moja kućna prijateljica! Zvalo ju je od jutros trideset ljudi i zajebavalo da koju pasminu pasa danas ima na meniju!"

Pobunija san se: "Ništa slično nisan ni pomislija! Ustvari je pisalo..."

"Znan ja šta je pisalo", prikinija me: "Ali ljudi su povirovali da je to njezin restoran u pitanju, jer je odma u susidstvu. Ja san sad tu kod nje, evo ti žena na telefon!"

"Čekaj, Šipka, nemoj...", proba san, ali kasno. Već se javila gospođa, lipo predstavila imenon i prezimenon, ta i ta, vlasnica restorana "Hajduk", i oštro me napala: "Čudin se vama, vi ste pametan čovik, da idete takve monade pisat. Pase da pečemo umisto janjetine, sačuvaj Bože!"

"Skužajte, gospođo, ali nigdi u tekstu nisan spomenija vaš restoran, a nisan ni mislija na njega, virujte mi! Na kraju krajeva, pogledajte točno šta piše pa ćete vidit da to s pasima nisan ni reka ja, nego moja žena! Ako oćete njezin broj, baš sad je u Zagrebu, sigurno je budna..."

"Neću ja njen broj, nego ćete vi sa ženon lipo doć u mene, u restoran 'Hajduk', i kušat šta je prava domaća janjetina, a ne kupovna ka u 'Perlice'.

Evo, i moj prijatelj Šipka obeća mi je da će vas dovest!"

Jadan san ti i nevoljan, uvukli su me u kliške janjeće ratove. Najebat ću gore nego Petar Kružić! Na kraju će i mene na bit na ražanj pa ispeć umisto pasa, a sve zbog janjičarke Papučice, vragu iz borše ispala!

Šipka, živa legenda!

Šipka, legenda na četri kola, svojedobno je s nevjerojatnih dvi ure i 55 minuti oborija neslužbeni rekord na staroj cesti Split-Zagreb (od ploče od ploče) koji je dotad drža reli-vozač Šebalj. I to sa slabijin auton nego šta ga je vozija Šebalj!

Straj me i pomislit za koliko Šipka sad do Zagreba dođe po autoputu. Biće za uru i kvarat?

Jedanput san se vozija s njin od Zagreba do Rijeke. Bila je zima i duboki snig, a on nije nijedanput taka brenzu. Letili smo po snježnin nanosima ka sa "Concordeon", a kad san konačno izaša vanka iz auta, dobro mi se mantalo, skoro san se izriga po snigu.

Drugi put pičija san sa Šipkon noću po nekin planinetinama 150 na sat i on je na jednoj serpentini prije zavoja odjedanput ugasija svitla. Onda ih je opet upalija. Premra san od straja i samo uspija protisnit: "Zašto, Šipka?" A on je odgovorija: "Kako zašto?! Pa da vidin ide li ko s druge strane!"