ZAGRIJAVANJE PRED EURO

Dućani u Munchenu

Pripreme za put su protekle moglo bi se reći kao i obično, na nedjeljnoj kavi u Žarinoj "đamiji" pao je dogovor da se ide na neku Bunesligašku utakmicu.

Piše: Mario Vojnović

Najlogičnije je bilo da se ide u Munchen, on nam je najbliži, Allianz Arena je nešto što se isplati doživjeti, u Munchenu će barem netko od nas imati nekoga da nam riješi karte smještaj i ostalo, a i Bayern je klub koji ne samo što je legendaran već ove godine lovi i trostruku krunu, pa je samim time zajamčena vrhunska atmosfera i nadamo se golijada.

Tako se nas šestoro Dućana uputiše put Minkena, u rentanome kombiju šta ga je Škare priko svoga rođaka žene sredija malo jeftinije.

Pile je prvi preuzea volan, te je sa navigatorima Dragon i Đekon odvozija prvu dionicu bez većih grešaka, ma isto san ja prije puta popija jednu draminu, jer sa Pilon se nikad ne zna, on je inače navika malo trzat volanon tako da san ja iša na sigurno da ne bi bilo, staj „Nevene“!

A bili smo ko pravi turisti, pusi aparati, kamere, škljocanje, da nas je vidija ko od naših mislija bi da smo rebambili. Ali pošto se bliži naš ulazak u Europu mi smo se tako i ponašali u bilome svitu, europski.

Čim smo dograbili prvu austrijsku takštelu odma smo naručili po kavu i kolač, i udri meračit

Do Landshuta se nismo previše zaustavljali,osim na ručak u Sloveniji, to je inače grad udaljen kojih pedesetak kilometara sjeverno od Munchena u kojem privremeno živi naš prijatelj Kićo i žena mu Petra sa dvoje krasne dičice.

Oni su nam našli smještaj u lipome malome piroteksnome pansioniću Himmer na samoj rijeci, pravi Bavarski ugođaj od kafeterije sa delicijama u prizemlju, do sobica u kojima smo noćili u potkrovlju.

Taj Landshut je jako lip i uredan grad, svako pročelje zgrade je pituranu u neku lipu boju o kojim se brine Gradska vlast, imaju najveću katredralu od opeka u europi iz vrimene gotike, tu se održavaju i viteške igre svake četiri godine, a imaju i veliki renovirani dvorac poviše grada do kojega se dođe malo teže ako nemate kondicije.

Sve u svemu lipi grad, taman po miri čovika. A tu smo i prvu večer proveli u lokalnom restoranu i uživali u Bavarskim delicijama, bilim kobasicama, svinjskim nogicama, i lipome pivu koje smo pili iz onih keramičkih krigli. Dobro nisu baš svi jeli nogice, ali to se tako kaže da se malo ukrasi priča.

Ujutro sam se prvi probudija mada sam prednjačio u šnapsovima, te sam razbudio uspavanog Zvonu tako što sam mu protresao krevet, njegov i Škarin pitajući ih imaju li fen, i pošto su se oglušli na moje pitanje rastvorija san sve koltrine u sobi i ostavija ih tako da ih sunce razbudi.

Na doručku smo izili sve šta je ova bavarka stavila prid nas, a Zvone je na žlicu poja i marmeladu pravdajući se da mu fali slatkoga

Nakon doručka smo se uputili za Munchen, na putu smo stali u Daschau, to je nacistički logor o kojem ću pisat drugi put.

Uglavnom utakmica je počinjala u pet uri tako da je bilo vrimena za pogledat sve šta se moglo.

Tako smo obašli Olimpijski stadion koji nas je oborio sa nogu, obzirom na njegovu starost još je izuzetno atraktivan i očuvan i naplaćuju se karte od dva do šest eura za njegov obilazak, pametni švabe sve znaju naplatit, za razliku od nas.

Nakon toga smo na izričitu Zvoninu želju stali pogledat novootvoreni BMW welt, oliti ga svit od bemvjea, tako se zove to čudo od kompleksa di se mogu razgledat svi mogući bemvejvci i kupit svi mogući modeli koji se trenutno proizvode. A predavanje o proizvodnji održa nam je na tanane Kićo koji inače radi u fabrici BMW-a.

Onda smo se išli još malo slikavat i snimat po Munchenu di smo izili neke bavarske sendviče i tiramisu kolač i uputili se put Allianz Arene. Do stadiina se ne možete izgubit i da očete, jer su na svakom koraku putokazi koji vas dovode drito u graže isprid stadiona.

Nakon Wembleya me više ništa ne može toliko impresionirati, ali ipak mora se priznat da je Arena jako lipa, ali sve je podređeno kapacitetu pa tako i pritisne stolice na zadnjoj etaži di smo mi imali mista, ali je zato pregled igre i doživljaj izuzetan.

Moran priznat da nas je malo i uvatila trta kad smo se tek popeli na naša mista, toliko je strmo postavljena tribina da se čoviku zamanta u glavi, ali prestalo nam se mantat kad su počeli padat golovi.

Petrićeva i Kovačeva Borusija je bila na kolinoma, Lucca Toni i ekipa su in zabili pet komada, to je bija pravi spektakl, kad oni službeni voditelj na stadionu pita publiku koliki je rezultat, a oni mu odgovaraju, onda on njima kaže tanke, a publika njemu uzvrati bite!

I tako pet puta tanke- bite, tanke- bite… I završi utakmica sve lipo u miru, ali sad se triba izvuć iz garaže di ima cirka trideset iljada auta, i bome tu je švabo podbacija, tribalo nam je uru i po da izađemo na autoban, i tu smo za dlaku ostavili retrovizor, ali uz smjelosti moje malenkosti sve je prošlo tek uz uzvik halt junge heren!, mlade cure šta nam je pomagala utirat karticu od parkinga u aparat.

Tu istu večer smo opet zabančili u Landshutu uz domaće pivo i ugodno društvo di smo se mi i naši domaćini ismijali do suza, ali išli smo ranije leć jer ujutro valjalo na vrime krenit da možemo svratit u Hitlerovo „orlovo gnjizdo“ koje nam je na putu za doma.

I tako smo prvo malo stali do Salzburga di smo se ja Pile i Škaro vozili u kočiji dok su njih trojica tamanili Mozart kugle

Škaro je bija obučen cili u thomsponovsko crno, a konji šta su nas vukli su bili bijele boje, tako da je posli vožnje parija ko da se linja od pustih dlaka šta su letile po njemu. Tresa je onu jaketu ko da je ga je stresla struja ali pomoći joj nije bilo, dok su prefini austrijanci u čudu pogledavali Škaru kako lamata njon po ulici.

Kad smo se namirili i kupili pokoji suvenir tribalo je stat na ručak, pa smo tako skrenili u Villach vidit jeli ostalo šta Šuškovih para na računu, pa kad nam je ova u banci rekla da para više nema išli smo štufi ča i odlučili da ćemo pare od ručka ostavit u prijateljskoj nam Sloveniji.

U „orlovo gnjizdo“ nismo skrenili jer nismo bili sigurni kako doć do njega, a i već je bila kasnija ura, tako smo to ostavili za drugi put.

Kad smo ušli u Sloveniju Škaro je dobija zadatak da odabere gostilnu di ćemo obidvat, ali uvjet je bia da to bude gostilna koja poslužuje gobovu juvu, to van je juva od gljiva po naši, i tako nas je Škaro odveja u gostilnu di nije bilo ni jednoga gosta, samo mi konobarica i trista pitara cvića oko nas.

Tili smo mi odma pobić prije nego smo naručili, ali eto nismo i zajebali smo se. Niko se ničega nije okusija, ostali smo gladni i žedni i sa praznin fondom koji je prije ručka bija u odličnoj pozitivi

Tu smo smjenili Pilu sa mista glavnog ekonoma i to misto pripustili Škari jer on nas je navuka na tanki led pa nek nas sad i rekuperaje, dali smo mu i volan u ruke.

Škaro je tako ubacija u rikverc i zamalo na uspeja na oni betonski odbojnik šta ih zovu nju đersi, a onda je izletija sa benzinske ka opaljen i počeja prilazit šleper misleći da smo na autobanu, i za dlaku smo se zalipili u slovenca koji je dopilota iz suprotnog smjera. Pa nije ti ovo dojčland Škarica crni Škarica!

Ali ipak nas je naš Škaro doveja sigurno doma i pokaza da ima talenta za profesionalnog vozača, a dobija je i novi nadimak Mičko.