Mala crvena franja ili o bogatstvu

Prije 200 godina sa svojim bi talentima enigmatičar i novinar Robert Pauletić vjerojatno bio redikul a danas je uspješan čovjek. Kaže, slučajno, ali mi mislimo da nije...

Piše:  Robert Pauletić
Izvor: Gala magazin

Iman dvi tužne priče iz ditinjstva, jednu o Bambiju bez noge, jedinoj mojoj igrački kad san bija mali, i drugu o maloj crvenoj franjici koju san izgubija na prevaru. Ovo za Bambija invalida je stvarno za rasplakat se. Bidno malo beznogo lane. Često pnčan o tome Bambiju svojin sinovima i ćerkici, u odgojne svrhe, kad me pitaju da in kupin neku novu igračku. A ionako ih imaju previše.

"Evo, vi se sa svakon igračkon poigrate šetimanu ili dvi, najviše misec dana, i onda van dosadi. A ja, ja san godinama ima samo jednoga maloga Bambija bez prednje live noge!"

Dica me gledaju sućutno, raširenih očiju. I onda poentiran. "Slušajte tatu! Ako odma dobijete sve šta oćete, nema šanse da budete sritni. Sriča je u maštanju, u nadanju, i šta dulje traje želja, lipši je i taj moment kad se želja napokon ostvari!"

Jedanput je neko od dice pita moju Milu Roditeljicu je li istinita ta priča s Bambijen, pa je mater došla i napala me: "Bezobrazniče jedan, šta lažeš dici da ti je tronogi Bambi bija jedina igračka? Ispada da san ja bila teška nemajka i da nije bilo gorih siromaja od nas!"

Zapinila se u pravednici a bisu: "A šta je s feraton koju san ti kupila za osmi rođendan, šta je s pustin autićima? Osim toga, nisan ja kriva što ti nisi ima puno igračaka, Uvik si čita libre ka Servantes, a sve igračke šta bi dobija odma bi podilija dici iz susidstva!"

Kad san bija dite, nismo živili raskošno, ali nije mi ničega falilo. Uvik san ima šta za jist, roditelji su mi pružali pažnju i ljubav.

Istina je da san bija neobičan momčić. Kad bi dobija koju igračku, u većini slučajeva odma bi je nekome poklonija, sestri Ivani, susidima, dici s ulice, bilo kome. Mater je to znala i izbjegavala je davat mi skupe poklone. Mene nije bilo briga.

Samo san jedanput ka dite proplaka zbog neke materijalne stvari. Ima san neobično vridnu malu crvenu franju, pikulu. Danas više nikome ništa ne znači pojam "trat" (udubljenje u zemlji u koje su se valjale franje), pa izrazi iz igre: "sve pobe", "krastaš napunjač"...

To je nekad bila glavna zabava za momčiće, curice su igrale na laštik. U moderno vrime franje, nažalost, više ne postoje, izumrle su, a i laštik vidin vrlo ritko.

Ta je mala crvena franja, takozvana naprsnica, vridila ka dvadeset drugih, bila je prava relikvija u doba kad smo se isprid kuće uglavnon igrali samo "na franje".

Da skratim: neki stanji momčić iz susidstva privarija me i podvalija bezvridnu napuklu franju za tu moju malu crvenu, Reka mi je da je ta veća i vridnija. Šta je najbolje, bija je to dječak kojemu san baš dan-dva prije poklonija jedan lipi autić.

Kad je odlazija s mojon crvenon franjicon, počeja me ismijavat, a onda su me izrugala i sva druga okupljena dica. Na ulici san još izdrža, a kod kuće san počeja gorko jecat od osjećaja gubitka i poniženja.

Koliko je mogla vridit ta izgubljena franja, možda pet dinari, ekvivalent današnjih pet kuna?

Proteklih miseci izgubija san na burzi desetak iljada puta veći iznos.

Rođak i još neki prijatelji misecima su me nagovarali da ne buden jedina budala i da uložin i ja u dionice. "Svi već dvi godine odlično zarađujemo, a ti još čekaš, pa nisi normalan! Uloži sa menon u šangajsku burzu, tamo svaki misec idu firme gori za sedandeset posto!"

"Jesi li ti normalan, kakvi Šangaj? Ko će ić u Šangaj?", zinija san.

"Ma ne moraš ić, u tome je stvar. Odavde uložiš! Ima ta Šangajska, a ima i Šen-zen, to ti je druga kineska burza, još bolja. Obaraju rekorde, moj rođo! Stavit ćemo po sto iljada kuna, za dva miseca imamo po trista!"

Rođo mi je posla čak i neku mail adresu i kad san to otvorija, sve je bilo puno kineskih znakova. Ajme, da Šen-zen! Prepustija san Rođaku da sam osvaja dalekoistočne burze, a ja san na kraju ipak uložija u T-HT i neke druge domaće dionice.

Jedina dobra stvar u ciloj priči bilo je to šta nisan uložija u Šangaj i Šen-zen, koji su u međuvrimenu strmoglavo potonuli. A naša burza? S T-HT-on još kako-tako, a ove ostale dionice - ajme majko!

Kupija san ih kad su bile na najvišoj razini, i virovali ih ne - odma su sljedeći dan pale. Nakon nekog vrimena izgubija san živce i sve proda, spasija šta se spasit da. Čudo da nije burza skroz propala isti dan kad san ja uložija.

Zapravo, zna san da će se to dogodit. Ulaganje i ja, to su dva različita pojma. Recimo, kad se svojedobno stvara euro, ima san nešto maraka ušteđevine. I sad ih je tribalo pritvorit u neku valutu. Ja san rezonira ovako: "Europa će se međusobno posvadit i poklat, prvo Švabe i Francuzi, a onda i ostali, pa će skočit dolar! Iden ja kupit dolare!"

Kupija san dolare kad su bili 8,90, a proda ih kad su bili 5,70. Izgubija san u ciloj priči priko 30 posto para!

Moran reć da me ipak daleko više pogodija gubitak one davne crvene franje, nego teški porazi na burzi i mjenjačnici. Jer, već san onda, u dvoru ispod stana moga pokojnoga dida, tugujući za crvenon franjon, podsvjesno pretpostavlja da se nikad neću obogatit, jer san za tako nešto previše naivan.

Ipak, ne znan ni sam kako, slučajno san uspija u životu. Činjenica je da iman urođenog smisla za zagonetke i za pisanje. Prije dvista godina ti mi talenti ništa ne bi značili i neke 1808. vjerojatno bi bija seoski redikul, osim ako se ne bi nekako uspija ubacit za učitelja ili za popa.

Više sticajen okolnosti, nego vlastiton namjeron da buden poduzetnik, pokrenija san 1994. enigmatske magazine "Kviskoteka" i "50 SKANDI", koji su na moje čuđenje odma našli ogromnu publiku i tako meni i familji već evo četrnajst godina omogućuju da lipo živimo i da povremeno putujemo po svitu.

Uspjeh se, drage čitateljice i dragi čitatelji, nikad ne smi gledat kroz pineze. Nemojte zbog emancipacije upast u zamku koju su odavno sami sebi iskopali pohlepni muškarci!

Čovik nije uspija ako ima kuću od milijun euri, nego je uspija onda kad uživa u svome poslu, kad ga grije kreativni zanos pri stvaranju i kad ga prožima srića pri pogledu na rezultat vlastitih ideja i rada.

Uspija si ako imaš vrimena prošetat se do peškarije, ako guštaš kad dođeš doma i igraš se s dičicon.

Znan bogataše koji se ubijaju od posla ne misleći na zdravlje ni na ljude oko sebe, a drugi za njih govore da su uspili u životu. Ljuto se varaju!

Osobno se ne kitin nikakvim nakiton, ne nosin skupe satove i ne plovin jahtama, neman čak ni onu malu barku iz dalmatinske pisme. Ja se volin kitit suvenirima s vijađa, časopisima koje san uredija i librima koje san napisa. Osa san isto ono dite kakvo san bija.

Više od svega kitin se svojon dicon koja će, nadan se, sriću i uspjeh također gledat kroz ljubav i kreativnost, nikad kroz šuštanje eura...