PO RICETI PRIJATELJA GENETIČARA IZ SAN FRANCISCA...

Tri zakona za napravit sina i obratno

Piše: Robert Pauletić / Slobodna Dalmacija

“Zašto ne bismo ušli u biznis?” govorija san mu: “Ti znaš tajnu kako se rade sinovi, a ja san dobar u marketingu. To je tržište idealno za cili Balkan, otvorit ćemo podružnice i savjetovališta od Ankare do Ljubljane!”.

Odbija me: “Ha-ha, pa to ne bi bilo moralno, a možda ni legalno!”

Dobar san s Duškon još od mladosti. I on je nastupa po kvizovima.

Tajnu pravljenja sinova (ili ćeri, kako ko voli), i to u tri koraka, otkrija mi je davno, jedanput kad smo se bili zapili. Odma san shvatija da tu ima nečega. Nisu to pizdarije ka ono da žena triba jist banane, ili ona priča sa čizmama, ili s danima u tjednu (ka fol se ćeri rade u sridu, subotu i nedilju, a sinovi ostalin danima, ma molin vas lipo!).

Ne, ovo je sve logično i znanstveno utemeljeno, a opet jednostavno. Ne triba kupovat ciklotrone za cipanje gena, ne triba pinceton obogaćivat spermiće, recept je dostupan svakome. Godinama san čuva tajnu za sebe, nikome ništa nisan govorija, samo san junački djelova. Slučajno ili ne, s vrimenon san počeja ređat sinove, ukupno komada tri.

Tajnu pravljenja sinova (ili ćeri, kako ko voli), i to u tri koraka, Duško mi je otkrija davno, jedanput kad smo se bili zapili - sve znanstveno utemeljeno, a opet jednostavno

Za reć istinu, nije da san uvik postupa baš po sva tri Duškova zakona, jednin je dilon ulogu odigra i faktor sriće. I kad me dida Giovanni, moj ćaća, svojedobno pozva sa strane i objasnija mi da on ne misli dočekat stare dane bez jedne slatke male unučice, onda san obrnija recepturu, zapeja i napravija ćer, svoju miljenicu tiranosaurske ćudi.

Tri plus jedan, formula ka u Vita Corleonea. Iman i sljedbenike, poznate i nepoznate. Evo, naš proslavljeni splitski kick-boksač pažljivo je sluša moje povjerljive upute i nikidan je dobija krasnoga sinčića. Prvo pa muško, i još mu je mali odma čim se rodija zauzeja boksački gard.

Četvrto pa žensko

Ponekad besplatno otkrijen tajnu i očevima s po dvi i više ćeri, a uz to bi tili i jednoga sina, ka recimo moji prijatelji Goran Krvolok ili doktor Milas, koji sad predano rade na muškome potomku. U familji moje Papučice ima situacija ista ka u Pervana. Njena mater Volga najmlađa je od četri sestre. Znate da san se bija zabrinija kad smo se Papučica i ja tek upoznali, pa mi je ispalila ti podatak. Odma san sebi zamislija sudbinu sličnu onoj u Željka Pervana.

Mogu feministice govorit šta oće, ali u takvin okolnostima, kad četri ćeri narastu, uvik je u kući režanje i nervoza, jer svaku sedmicu neko ima menstruaciju.

Papučica je, dakle, imala babu Zorku iz Vrboske, udanu za didu Stipu iz Krila Jesenica. Zorka je premirala od straja šta će rodit i, kad je dite zaplakalo, shvatila je da mu je rodila četvrtu ćer.

Čim je dida Stipe, inače poštar, sazna sretnu vijest, odma je uzeja boršu, izletija iz kuće raznosit poštu, i za cilu stvar neko vrime nije tija ni čut. “Stipe, kako ćemo dat maloj ime?” šapćala je bidna Zorka. “Stavi kako oćeš!” procidija je. I onda Zorka nije znala šta će pa je najmlađoj ćeri, materi od Papučice, dala ime Volga, po babici koja je bila uz nju na porodu. “I eto ti”, završila mi je priču Papučica, “tako ti je moja mater dobila ime”.

Zamislija san se: “Ime je ka malo rusko, takva su imena obično dici davali komunisti. Je li to smetalo didi Stipi?”. “Ma kakvi, dida Stipe je bija žestoki komunista”, odmahnila je glavon Papučica: “Kad je 1948. bija oni Interpol, je li se ono tako zvalo, završija je na Golome otoku!”.

Sad će neko reć, ala di je ovi završija na Golome otoku, ajde, reci više, o čemu se radi, kako doć do sinova?

Razmišlja san o tome je li mudro ovako javno otkrit Tri zakona, a da pri tome ni Duško ni ja ne uberemo nikakav profit.

Još moran malo o tome produmat, posavitovat se sa San Franciscon, pa ću vidit, možda popustin javnon interesu i izvorni recept za sinove objavin u sljedećoj kolumni ...