DUGI RAT VIA KLAGENFURT

Sve je počelo prije skoro misec dana kad me nazva Krešo s pitanjen: Bi li na Poljsku? Ja ka iz topa BI!!!

Piše: Stjepko Čulić

Na slovenskoj granici nas uredno zaustave. Gospodine Stjepko, di idete? Ja onako u nevjerici, Pa u Klagenfurt, naravno! (da malo pojasnim, mi u dresovima, stari Kadet cili okićen zastavama, šalovima, kapama i ostalim rekvizitima,.. a on pita dokle?!). I tako smo prošli granicu, Sloveniju, austrijsku granicu i eto nas u Klagenfurtu (oko podne).

Prvi zadatak je bija pronać hotel di ću preuzet kartu. Mislija san bit će lako, ali problem je šta niko na koga sam naiša nije iz grada, pa nemaju pojma di je hotel. Nismo ni krenili u grad, kad naletimo na Jakova Prkića (Cropixa, koji bi me bija povea do Austrije da Rake nije došla) i odma je pala sličica koja poput munje završila na dugirat.com.

Nastavili smo dalje i nakon mukotrpnog traženja našli smo hotel i pokupili tu jednu kartu. Napokon smo mogli uletit u gomilu crveno bilih „kockica“. Na ulicama je bilo pravo ludilo. Nevjerovatno kako dobro, možda zato šta utakmica nije bila više jako važna, pa je ostala samo „odabrana ekipa“ (bez guzonja koji(e) se dolaze samo pokazat).

Pivalo se, plesalo, skakalo... U „kockice“ su se dobro uklopili i domaćini sa svojon crveno bilon bojom, ali i Poljaci sa svojon crveno bilon. Sve u svemu sve je bilo crveno-bilo, jedino je tu i tamo pokoji Nijemac proša u crno-bilom

Nakon nekog vrimena naletili smo i na naše dugoraćane Bruna Rakelu i Tihu Trogrlića koji su tu već par dana boravili. S njima smo ostali. Bilo je gori puno poznatih nam faca, ali da ne nabrajan samo ću u dvi crte opisat atmosferu...

Zamislite da je oko Vas more veselih i opuštenih ljudi. Svi ti ljudi pivaju, plešu zafrkaju se… Kupili smo pivo u HR pa smo ga na kraju dilili svima uokolo. Da ste došli normalni, bez kune u džepu ovde bi se napili jer su se svi tako opskrbili da se jednostavno pivo dililo na sve strane. Pilo se hrvatsko, poljsko, austrijsko i njemačko pivo,... Bilo je toliko dobro da je malo falilo da ne oden na utakmicu, ali „šta se mora“, mora se... :)

I tako ja na utakmicu, a ostali dugoraćani u navijačku zonu di in je, kako kažu, bilo odlično. I više nego odlično!

Lagano san se uputija buson na stadion. U busu mi i Poljaci. Zapivamo mi, zapivaju oni…i tako se pivalo do stadiona, naravno kao i uvik mi smo bili glasniji. Oko stadiona karte su se već prodavale skoro po cijeni, ali ko smi kupit. Prije par dana moj prika iz Zadra (Marinko) kupija je kartu za 250 €, a onda kad je tija uć nije moga jer je karta već bila poništena... Ode 250 eurića...

Uša san na stadion kad ono.. Shit, ja s Poljacima! Ma nema veze, naša san misto i obisija zastavu (Dugi Rat) da se zna da i dugoraćana ima na stadionu! Prije utakmice se nije navijalo jer su zvučnici jednostavno bili preglasni. Kad se sve napunilo jasno je bilo da je „kockica“ puno više, reka bi da nas je bilo 20 od 30 iljada.

Utakmicu ste svi gledali, a šta se tiče navijanja i tu smo odnili sva tri boda. Navijanje nije bilo ka na Nijemce, ali definitivno dobro, na momente vrhunsko!

Posli utakmice vratija san se u grad, naša ženu u ugodnom društvu. Tu smo svi zajedno još neko vrime slavili, a onda smo se u sitnim satima zaputili put doma.

Bilo je to jedno lipo iskustvo. Nadan se da ćemo ga šta prije ponoviti. Prođemo li Turke opet smo gori, znači u Bazelu, u Švici

Do tada ćemo molit Boga da ne ispadnemo i priključit se ekipi s kauča, te guštat u sobnom navijanju i dobroj spizi prije i poslije i u poluvremenu, na balkonu koji je ka napravljen za marende i fešte.