NA PLAŽI U DUGOME RATU, U SEDAN UJUTRO, DOPLIVA JE ČOVIK... MA, ‘PLJUNUTI’ VELIKI PISAC

Ukaza mi se Miljenko Smoje!

Piše: Robert Pauletić / Slobodna Dalmacija

Na momenat san očekiva da će iza njega izronit Roko, Anđa, Bepina i dotur Luiđi, ili barenko da ću vidit Šarka kako pliva, ali ništa, Smoje je bija sam ka duh. Na glavi je ima bili frontin, na nos je nataka pripoznatljive očale, bradavica na faci točno na mistu di triba... je, to je on!

Zaboravija san živu ženu i ćer kraj sebe i odma poletija u more, nisan tija propustit priliku da prozborin rič-dvi s mrtvon legendon. Napravija san, ka da neću, par zaveslaja prema njemu i pita: “Veseli bili, kako je?” “A evo, dobro!” uzvratija je on. Još san se malo približija: “Lipo li se ovako ujutro rasfriškat, a?” Kimnija je glavon: “Je, ovo je raj. Sunce još nije jako, a more je najbolje.” To je reka, mirno otpliva do mula, izaša iz mora i nesta iz vidokruga, negdi u pravcu ženine mi kuće.

Ferata i Papundek

Nažalost, nisan se u pravi momenat sitija šta bi ga još pita. Prave su mi teme tek posli pale na pamet: Je li Šarko s njin tamo di je sad? Je li mu žaj šta više nema “Pometa” u novine? Šta govori za “Ajduka”? Kako komentira Sanadera ka premijera i Keruma ka budućega gradonačelnika?

Puno san kvalitetnije sa Smojon razgovara dok je bija živ. Vidili smo se i proćakulali samo jedanput, u lito ‘91. Upozna nas je niko drugi nego pokojni Marinko Božić, koji se sad po ovin vrućinama vjerojatno negdi lipo ladi okovan u vječnome ledu.

Živi svjedok toga susreta samo je slavni globtroter Mate Biljarista. Inače, malo ljudi zna da je pokojni Smoje tada i sam pisa kolumne za ST, vrimenski čak duplo duže nego ja. Nije zajebancija, virujte na rič. Kad san mu se onda na Braču, to kad smo se upoznavali, skupija hrabrosti obratit, prvo san ga pita: “Barba Smoje, odakle van je došla inspiracija za onu scenu kad se Ferata vraća iz rata? Ono kad ga u dvoru dočekuje mali Papundek, koji niti zna da mu je on otac, niti Ferata zna da mu je to sin? ‘Ferata mi je pape, ma ga nima.’ Znate, jedini san put u životu vidija svoga oca da plače baš kad je gleda tu scenu...” “Iz života, sinko moj”, odgovorija mi je Smoje: “Sve su to priče iz života.”

Onda san shvatija. Ako oćeš napisat veliki roman, moraš ić okolo i zapisivat ono šta čuješ, krast iz tuđih života, jer nijedna velika scena ne može se jednostavno izmislit, bila smišna i duhovita, ili potresna i moćna ka ta s Feraton i Papundekon. To je Smoje zna. Zato su oba njegova mista, Velo i Malo, zauvik besmrtna. “Malo misto” je ipak za klasu bolje, rič je o antologijskon remek-djelu.

Praznina u leksikonu

Nevjerojatno je, međutim, da to one mumije u našemu Leksikografskome zavodu i po akademijama nisu shvatile. Ili jesu, pa su ljubomorni na Smoju? Ne znan kako je s novin izdanjima (biće tamo i dobija dvi-tri rige), ali u mome “Hrvatskome općemu leksikonu” njega uopće nema, iza “smoga” ide “smoking”, dok je unutra uspilo upast bar iljadu dosadnih pretencioznih domaćih piskarala koje niko nikad nije čita.

Za mene, reć ću jasno i glasno, Smoje je najveći hrvatski pisac! U ciloj bivšoj Jugoslaviji jedini veći od njega bija je Andrić.

Zašto se baš meni sad ukaza, zašto je iz dubina literarnog abisala dopliva baš ovde na moju plažu isprid Rivice? Znan da bi bilo puno logičnije da je za misto uskrsnuća umisto Dugoga Rata izabra Pisak, jer tamo je stalno dolazija za života.

Možda se i on doša oprostit od stare tvornice?