Dino je iša kod oca

Teško je dilit Dina i Borisa, ka da su njih dva isto mitsko biće. Jedan je bija kralj glumaca, drugi car glazbe, ali umjetnički genij, dobrota i boemština, sve je to bilo isto

Piše: Robert Pauletić
Izvor: Slobodna Dalmacija

U našoj osnovnoj školi, Dino je uvik bija najjača faca. Išli smo razred do razreda, ali smo se družili međusobno. Mi iz "c" razreda bili smo bolji učenici, skoro pa štreberi, a "bekavci", Dinova ekipa, uživali su glas ka "borci", momčine. Panjo Ljubić, Dinov susid i najbolji školski prijatelj, pa onda Rena, Joke Bilić, Sabe, Ladan... I Ladan je umra, davno, droga je bila u pitanju.

Dino je već u sedmome razredu vodija cure na Marjan, kad smo svi mi ostali još bili teški njuferi. Sićan se, dolazile su neke Beograđanke na razmjenu učenika. Dino je pustošija u njihovin redovima, a ja san ga pobožno sluša kad je razgovara s njima, kad ih je "kuva". To je radija s neviđenon vještinon. Od njega san bra prve ulete, sve kako triba pričat s curama, i ono dalje, a on me pokroviteljski vodija sa sobon, da i ja naučin nešto šta će mi koristit, a ne samo lektiru.

Onda mi je jedan dan reka: - Jesi se prljavija za Beograd? - Koji Beograd? -pita san. - Ti ne znaš? Sad je doša red na nas za razmjenu učenika.

- Pauletiću, idemo u Beograd, okrenit ćemo sve Beograđanke! Slega san ramenima: - Dino, ne mogu. - Zašto ne možeš? - pita me u čudu. - A, eto, iman gradsko natjecanje iz matematike. Moran učit. Posli toga razgovora, diga je ruke od mene šta se tiče cura.

Jedanput je moja ekipa igrala na balun na "gornje školsko", a Dino je uspija prikinit utakmicu iz svoga stana u Kineskome zidu. Donija je na balkon veliko zrcalo, pa nas sa njin odozgor zaslipljiva. Svašta mu je znalo past na pamet.

"Taj ima muda"

Išli smo skupa i u srednju školu. U prvome srednje ostala mi je u sićanju školska zabava, di su na kraju, na pismu "Start Me Up" od "Stonesa", u krugu plesali Dino, ka glavna borčina u školi, i Ljilja Nikolovska, koja je nekoliko godina posli toga postala pivačica "Magazina".

Prije dvadesetak godina san se, sticajen okolnosti, u jednome londonskome kafiću zateka za stolon s ekipon Srba, i to ne bilo kakvih, nego onih iz tadašnje ekstremne političke emigracije.

Iznenada se njihov vođa, lola bez jednog oka i s nekoliko friži po faci, okrenija prema meni: - Je li, ti ono reče da si iz Splita? Moran priznat da mi nije bilo svejedno. Kimnija san glavon: - Iz Splita san, jesan. On se na to nasmija i reka mi: - Puno da mi pozdraviš onoga vašega ludog pevača, kako se ono zvao, beše li Dino Dvornik? Nikada nisam video hrabrijeg čoveka, taj ima muda, brate, kakva niko nema!

Onda mi je jednooki Srbin ispriča nevjerojatnu priču. Samo godinu dana prije, kad je Dino bija u Londonu, pra je sude u tome istome kafiću. Srbi su se zapili, častili i njega pićen, i u jednome trenutku počeli pivat četničke pisme, pa su ga nagovarali da se pridruži.

Na to je Dino uletija sam između njih dvadeset, svima zabeštima mater, i reka: - Ako ste vi četnici, ja san ustaša, i ne pivan srpske pisme! Ovi su svi zatapjali, nekoliko sekundi vlada je teški muk, a tad se prolomija smij i opće odobravanje. To što je napravija bilo je toliko ludo hrabro, toliko vanka pameti, da Srbi nisu mogli reagirat na drugi način, nego mu zapljeskat.

Posli san u Zagrebu pita Dina za taj slučaj. Nacerija se i reka: - Je, baš su mi bili digli tlak!

Reaktor pozitivne energije

Kad si bija s Dinon u društvu, uvik je vladalo veselje. Najviše me, ipak, uspija nasmijat kad san ga jedanput sluša na nekon zagrebačkon radiju. Nešto je priča s voditeljicon i prizna kako je bilo dana, dok je živija u Londonu, da nije ima funtu u takujinu.

Onda ga je voditeljica zamolila: - Dino, objasni slušateljima šta je to takujin. On je na to ispalija ka iz topa, onin svojin promuklin glason: - Takujin, to van je portafoj!

Bija je legenda, još za života. Nuklearni reaktor pozitivne energije, trajnožareća peć toga karakterističnoga simpatičnog ludila. Inteligentan, duhovit, beskrajno "ispaljen". Bez kalkulacija, iskren do kraja. Nije ga se moglo ne volit. Kad san čuja da je umra, prvo san se šokira, a onda mi je bilo puno, puno žaj.

S Dinon, rođenin veseljakon, kraljen vica i smija, nikad nije bilo dosadno. Bija je dobar ka kruv, prema svima osim prema samome sebi. Svako ko se s njin družija, ima je taj nepogrešivi osjećaj daje dil legende.

Boris i Dino puno su se volili. Teško je, zapravo, njih dvojicu dilit, i nekako iman osjećaj ka da su pape i sin isto mitsko biće. Jedan je bija kralj glumaca, drugi car glazbe, ali umjetnički genij i boemski "touch", sve je u njih bilo isto.

Nije slučajno to šta su pape i sin partili tako brzo jedan za drugin. I zato ne triba plakat, jer Dino je iša kod oca. Njih dvojica uvik su bili najsritniji zajedno.

Kriva rič

Krivo mi je šta san u nekin novinama dan nakon Dinove smrti pročita velike vrišteće naslove, u kojima se spominju droge. Ma da je to sto puti tako, da su svuda u postelji oko njega bile pilule, mislin kako nije red da ključna rič u prvoj visti o smrti jednoga dragoga čovika, fantastičnog umjetnika i velikog kreativca bude "droga".

Ključne riči, barenko po meni, su legenda, gubitak, tuga, tragedija.