Denis Rubić u Prpuši napravio najveći ekovišnjik na svijetu

Denis RubićNa Prpuši smo, a oko nas višnje. Jedna do druge, pa tako 22 iljade puta. Na više od 50 hektara. Najveći ekovišnjik na svijetu. Neke su već i rodile. Male i tanke, jedva su uspuzle uz glatke taklje, ali su isto pune rumeni. Vlasnik, Denis Rubić, diplomirani je ekonomist koji je godinama radio u Njemačkoj na rukovodećin pozicijama. Prije nego se vratija doma, u svoje Katune, a bilo je to prije deset godina, radija je ka konzultant na projektima Evropske unije, a jedno je vrime bija i član predsjedništva Hrvatske udruge poslovnih savjetnika, a bija je i član Uprave Njemačko-hrvatske industrijske i trgovinske komore. Sada vodi konzultantsku tvrtku Dalmaconsult sa sjedišten u Omišu, ali, još važnije, i firmu “Terra Marascae” koju je smistija u Katune. I ta ga “zemlja maraske” toliko okupira da bez imalo kočenja priznaje kako mu je podizanje višegodišnjih nasada autohtone višnje maraske u rodnome mistu najlipša stvar šta ju je, ako ne računamo dicu, učinija u cilome životu ...

ČUDO NA PRPUŠI

Denis Rubić: U najveći ekovišnjik na svijetu uložio sam deset milijuna kuna

Piše: Vinko Vuković / Slobodna Dalmacija
Foto: Joško Šupić / Cropix
Izvor: Slobodna Dalmacija


Ajmo se okladit da ne znate šta je to žilogriz. A zašto biste, ako ćemo pravo, i znali. Žilogriz je - dok se toćate u moru, pijete pivo, ubijate oko i grintate na vrućinu - zadnje šta vas zanima. A opet, kurjožasti kakvi već jeste, oćete znat šta je to. Pa pogađate. I falivate. Jer žilogriz nije ništa od toga šta ste rekli. Nit se jide, nit kupuje. Možete do sutra pogađat, ali takvi - skoreni od soli, napuvani od pive, satraveni od kauča i lešani od sparine - nikad nećete pogodit.

Denis Rubić

Žilogriz, i to puno žilogriza, stane u omanju plastičnu bocu. I nije ga, da van pomognemo, uopće lipo vidit. Ali, pustimo sad to, čeka nas Denis Rubić. A on - evo u autu pokazuje da je na suncu ćipo 40 stupnjeva - nema vrimena za more, pivo, kunjanje i grintanje. Oko njega su sami kamen, drača, znoj i muka. Ali i gušt kakvoga mogu spoznat samo oni koji majicu na špaline, ka u reklami za litnje faktore, nose i kad je skinu.


Svjetsko prvenstvo

Pržimo se na kraju šestoga, zijamo ka cipli na gradelama, a Denis se smije. Na Prpuši smo, tamo di su pametne županijske glave metnile da će bit aerodrom - interkontinentalni! - a oko nas sve ono šta smo maloprije nabrojali. Plus višnje! Jedna do druge, pa tako 22 iljade puta. Na više od 50 hektara. Neke su već i rodile. Male i tanke, jedva su uspuzle uz glatke taklje, ali su isto pune rumeni. Nutkaju nas - na, probajte - a vaši reporteri, šta će, prihvaćaju i neoprane ih zoblju.

- Jidite, jidite, nema na njima kemije - govori naš domaćin, a mi sve gledamo di ćemo sa špicama. Gutan ja, guta Ivo, al nemoš sve progutat, zapinje.

- Šta van je, slobodno pljucajte! To će mi dobro doć ka proba za svjetsko prvenstvo u pljucanju koštica šta ga planiran ovde organizirat - najavljuje Denis, a mi (ka, neugodno nan) počeli pljucat. Pljucan ja, pljuca Ivo, pa, koliko smo spretni, samo šta jedan drugoga ne pogodimo. Ništa od nas.

ekovišnjik

- Šta mislite koliki je svjetski rekord u pljucanju koštice od trišnje? - pita Denis, a mi, stari pljucači višanja, priznajemo da se u trišnje ne razumimo, pa sliježemo ramenima.
- Dvadeset jedan metar!

- Dvadeset jedan metar?! Pa, to je ka odavde pa do one ograde. Kakva pluća moraš imat da bi se do tamo dobacija - krsti se vaš reporter, pa ubacuje u usta još jednu višnju, taman je, ni mala ni velika, stručno je ćuća, okreće se prema ogradi (ima do nje, brat bratu, i trideset metara), vata zraka, nadimlju mu se prsi, pa svon snagon izbacuje košticu. A ona, pljuc, pade mi skoro na nove špagerice. Od usta, zračne linije niti deset cenata.

- Bitna je tehnika - učeno će Denis, ali tajnu kvalitetnog pljucanja ne otkriva.

Svašta dobroga je u Hrvatsku iz Njemačke došlo. Gastarbajterske penzije ponajprije. No, doša je i Denis Rubić. I to nakon šta je punih trideset godina u Švabiji učio i radio. Stica znanje i imanje. Karakter i navike. A onda je sve to priselija u domovinu, u rodni kraj, tamo odma kraj autoputa, izlaz Šestanovac, pa desno i vozite prema legendarnoj Prpuši.

Rubić je diplomirani ekonomist. Vanka mu nije bilo teško nać posa, pa je minja i firme i funkcije, ali uvik je, kaže, bija na rukovodećin pozicijama. Prije nego se vratija doma, u svoje Katune, a bilo je to prije deset godina, radija je ka konzultant na projektima Evropske unije, a jedno je vrime bija i član predsjedništva Hrvatske udruge poslovnih savjetnika, a bija je i član Uprave Njemačko-hrvatske industrijske i trgovinske komore.

Rubić, svatili ste valjda zašto sve ovo nabrajamo, nije tek tamo neki bezveznjak koji uokolo pljuca koštice od višanja. On se, a to van dođe ka u američkon filmu, u višnje zaljubio.

Sada vodi konzultantsku tvrtku DALMACONSULT sa sjedišten u Omišu, ali, još važnije, i firmu “Terra Marascae” koju je smistija u Katune. I ta ga “zemlja maraske” toliko okupira da bez imalo kočenja priznaje kako mu je podizanje višegodišnjih nasada autohtone višnje maraske u rodnome mistu najlipša stvar šta ju je, ako ne računamo dicu, učinija u cilome životu.

- Kultivirali smo pedeset hektara, te smo postali najveći ekovoćnjak ovakvog tipa na svitu - govori Rubić i otkriva kako je dosad na višnje, ajde, dobro, ima tu i tri iljade stabala trišanja, potrošija više od deset milijuna kuna.

Vizija mu je jasna: dignit na svjetsku razinu ekološki uzgoj jedne autohtone, čudesne sorte, te od njenih plodova stvorit proizvode velike vrijednosti. A plod višnje maraske, znalcima to ne triba objašnjavat, bolji je šta ima veći udio suve tvari. A Rubićeva maraska u tome šiša sve redon. Pa tako i slavnu zadarsku rodicu.


Zalivan sa cisternama

- Udio suve tvari kod moje višnje iznosi 32,4 brixa, šta je daleko iznad prosjeka u branši. Zašto je tako, ne znan, ali to je činjenica. Kad san zadnji put sla uzorke na analizu u Njemačku, pripa san se da nešto ne valja jer mi se nisu javljali više od dvi sedmice, a obično se jave nakon tri, četri dana.

Kad su napokon nazvali, rekli su mi da kasne s rezultatima jer nisu mogli virovat šta su dobili, pa su nekoliko puta ponavljali testiranja da otkriju di su falili - priča Rubić, a vidi se da bi najradije sadio.

Novac, fala Bogu, nije problem. Nešto je svojih sredstava uložio, a nešto bi - pa vi budite protiv Evropske unije - bespovratno trebao dobiti preko EU-ova programa IPARD. A takvih u Dalmaciji nećete puno nać. A da mu tek tablu na ulazu u višnjik vidite: prvo piše UNPD (projekt Ujedinjenih naroda za razvoj), pa piše Globalni fond za okoliš, pa Rera, pa Ministarstvo zaštite okoliša, pa Zeleni projekt.

Svi su oni stali iza Rubića i guraju ga da uspije. Ali, da on nije zavrnija rukave, džaba bi in bilo guranje. A ni vode na Prpuši nema. Ustvari, ima, eno je na 250 metara dubine, ali Rubić nema kad kopat. Kakve je sriće, još bi i naftu naša, pa bi mu oduzeli višnje.

- Zalivan sa cisternama, pa ako je to problem, onda nema problema - navika je Rubić i na gore stvari.
Recimo ono kad je na natječaju od Ministarstva poljoprivrede dobija 50-godišnju koncesiju na zemlju za svoju marasku, pa kad je nakon nekog vrimena Ministarstvo gospodarstva tu istu parcelu dalo u najam onoj ekipi šta baš na Prpuši oće napravit vjetroelektranu. I to nasrid Rubićeva višnjika. Eno i sad među višnjama stoji sedandesetmetarski stup za mirenje jačine vitra. Rekli su da će ga odnit, pa ga - naša posla - ostavili ne bi li i na njemu štagod niklo.

Denis Rubić u ekovišnjiku

Maraska je, već smo rekli, čudo. Izvorno dalmatinsko čudo. Posadite je negdi drugo i usast će. Ili će, u najboljen slučaju, rodit nešto šta će samo sličit na višnju. I sad bi čovik pomislija da Dalmacija cila cvate od maraske, a prava je istina da je, kad se maknemo dalje od Ravnih kotara, skoro nigdi nema.

Sadašnja godišnja proizvodnja od 1500 tona ne može zadovoljit ni hrvatske potribe, a di će svjetske. Pa se zato ne triba čudit šta o Rubiću i u Japanu pričaju. Šta ima da je na Prpuši, i novine su o tome pisale, bija i japanski veleposlanik. Doša je, kaže, poljubit ruku koja sadi trišnje. Aj, dobro, i višnje.

- Puno je faca ovde bilo i svima san isto reka: Neću golu višnju proizvodit, brat, pa prodavat, nego oću da za najkasnije dvi do tri godine ovde nikne pravi pogon za preradu višnje, da se zaposle ljudi i da tržištu ponudimo gotovi proizvod. Od likera i rakija, priko džemova i marmelada do sirupa i suvica.
- I da organizirate svjetsko prvenstvo u pljucanju koštica.
- I to!

- Ako bude tribalo pljucat, tu smo!
- Fala, imat ću vas u vidu - smije se Rubić, a u ruci mu plastična boca. A u boci - gadni li su, majko mila - žilogrizi.

Zajeban je igrač taj žilogriz. Štetočina na kvadrat. Neće on svugdi.
Ne boj se, neš ga vidit di je poliveno, di je kemija, ali kad je sve eko, ka šta je u Rubića, eto ti ga. Ostavi gotovan svoja jaja, pa biž na drugo stablo. A Rubić za njin. Ajmo se okladit da će doti jednoga uvatit.


Slatko-kisele brojke

1500 tona je godišnja proizvodnja višnje maraske u Dalmaciji
12.000 tona proizvodilo se 1971. godine
32,4 brixa je udio suhe tvari u Rubićevoj maraski


‘Bilo ti je bolje gostionicu otvorit’

Kad je počima, govorili su Rubiću - a šta će drugo neuk narod govorit - da je lud. Da ko je vidija Prpušu krčit. Da mu je bolje, ka šta i drugi šta imaju pare rade, sagradit kuću, načinit bazen, pa iznajmljivat. Ili otvorit gostionu. Eno, još ni jedna nije zatvorila.

- Da san tija slušat šta drugi govore, onda bi još bija u Njemačkoj, ima siguran posa i bija bez kredita. Ali ne bi zna šta valja, a ovo ovde, virujte mi, valja. I ne može se mirit s nikakvon Njemačkon. Ne bojte se, ne triban ja ić više u Njemačku, doće meni Njemačka ovde - ne da se Rubić izbacit iz takta.

Povezani članci

Who's Online

We have 136 guests and no members online