Regina Ivić: Braco je u Hajduka proša kalvariju

Regina IvićVinko Vuković prvi je za novine popričao s gospođom Reginom Ivić otkako je prije pet mjeseci, kako kaže, ostala bez svoje jedine ljubavi i najvećega prijatelja - Tomislava Ivića. Kad je ovo lito gostovala Barcelona u Splitu, onda je njihova delegacija došla do mene i kad su vidili sve trofeje, uspomene i zahvalnice šta ih je Braco dobiva po cilome svitu, ostali su zaprepašteni. Steglo mi se oko srca kad je jedan od njih, onako više za sebe, reka "grande maestro" - govori Regina Ivić dok nas provodi "sobom uspomena" u svom stanu na splitskim Mejama ..


REGINA IVIĆ:

Braco je u Hajduka proša kalvariju, a ja san tri godine bila na sedativima!

Piše: Vinko Vuković / Slobodna Dalmacija
Snimio: Nikola Vilić / Cropix
Izvor:
Slobodna Dalmacija

Prvi je ovo intervju gospođe Regine otkako je prije pet mjeseci, kako kaže, ostala bez svoje jedine ljubavi i najvećega prijatelja - Tomislava Ivića. Mnogi su je novinari, otkriva nam, zvali u potrazi za ekskluzivom, ali do sada jednostavno nije imala snage zaroniti u zdenac sjećanja te na površinu izvući za javnost nepoznate detalje iz života s najvećim sportskim strategom što ga je Hrvatska ikada dala.

Dušu je na koncu otvorila za Slobodnu Dalmaciju, novine od kojih se i njezin Braco godinama nije odvajao.

Regina Ivić


Inspiracija i prokletstvo

Tijekom višesatnog razgovora Regina Ivić, rođena Jelaska, s nama je podijelila mnoge intimne trenutke iz obiteljskog života, prisjetila se sirotinjskih ručkova i promrzlih rendesa, dana velike sreće i još veće tuge, uglavnom zbog Hajduka koji je bio i ostao vječna Bracina inspiracija i prokletstvo.

- Šezdeset godin smo bili skupa, od toga pedeset i šest u braku, i nikad se, pazite nikad, nismo odvajali. Osim kad je bija u vojsku i na fakultet. Prvi san ga put vidila kad je meni bilo 16, a njemu 18 godin, bila je to obostrana ljubav na prvi pogled. Bila je subota 13. siječnja, brat me nagovorija da pođemo na ples u Varoš, svirali su, sićan se ka sad, Maruška Šinković, Mišo Asić i Duje Buzdovačić.

Tomislav IvićBracu san ugledala dok san kupovala kartu. I odma san prijateljici rekla: “Vidiš onega tamo u košulju na kocke, e taj, taj će mi bit muž!” Tek san posli saznala da je on mene već vidija i da me zabilježija.

Ja san trenirala gimnastiku, a dvorište di smo vježbali graničilo je s njegovon kućon, i onda bi se on s prijateljima popeja na kupe pa bi nas gledali kako vježbamo. Nakon prvog plesa, došao je red i na prvi izlazak...

- Našli smo se četri dana kasnije na Rivi kod reklame za manistru. Padala je kišica, ali nama to nije smetalo, nego smo cilo vrime šetali gradon. Vidila san da je malo nervozan, pa je ujedanput sta i reka da bi sad najradije porazbija žarulje, da bude mrak, a na to san mu ja odgovorila: “Ne triba ti se mučit, neće ti mrak pomoć da me poljubiš".

- "E, a šta ste vi mislili, nije to bilo ka danas. Braco me tek na trećen rendesu prvi put poljubija, a dva smo miseca jedan drugome davali Vi. E, dobro ste čuli! Od toga 17. siječnja 1951. godine Braco i Regina postali su nerazdvojni. Nije bilo dana da se nisu vidjeli. Sve dok se između mladih ljubavnika nije ispriječila uniforma.

Valjalo je u vojsku. Regina nam pokazuje Bracinu fotografiju s JNA kapom na glavi i brčićima a la Clark Gable. No, nije stvar u brčićima, nego u posveti na poleđini: “Pogled na ovu grubu sliku nek te podsjeti na lipi original. Braco”. A kad se Braco vratio iz vojske, Reginu je dočekalo neugodno iznenađenje, otkrila je, naime, pravu istinu o svome “čoviku”.

- Dvi godine smo odali, a ja zapravo nisan ni znala kako se zove. Asti, pa on je Tomislav, a ne Braco, bila san iznenađena kad san saznala. Ali nije me bilo briga ni ko je, ni šta je, znala san samo da ga volin i da on mene voli.

E, znala san i da radi u škver i da doma dolazi u zamašćanom trlišu, ali san tek posli ženidbe saznala da je bravar i da održaje strojeve. Vjenčanje nije ni moglo biti drugačije nego sirotinjsko. O piru, nakon obreda u crkvi sv. Frane, nije bilo ni govora. - Je, ko bi nan ga platija?!

Tomislav ivić

Napravili smo u njega doma večeru di su bili samo kumovi, od brata mi žena i tri prijatelja. Moja mater nam je poslala dva pulastra i malo pršuta i to je bilo sve. Bili smo teška sirotinja, on ni kaput nije ima, ali smo bili sritni. Za poklon san dobila šugaman, a njegovi suigrači iz Splita donili su električnu peglu, pa više nisan morala užgavat garbun.

Od kluba je pak dobija jorgane. A dobro da smo i to dobili jer se barba Luka Kaliterna strašno bija na Bracu najidija šta je za vinčanje odabra nedilju kad su oni imali poć igrat protiv Olimpije u Ljubljanu.

Tražija je da odgodimo, a Braco to nije tija napravit jer se za vinčanje upisivalo tri miseca ranije, pa su se pokarali. Prvi Ivićev klub bio je Split, pa je i do danas mnogim hajdukovcima Braco u memoriji ostao mrski splitovac.

I u danima najveće slave, kada je Hajduka upisao na europsku nogometnu kartu, Bracu se, tvrdi Regina, u Hajduka gledalo poprijeko.

Tomislav Ivić

- Nisu ga volili ljudi koji nisu mogli podnit šta znaju manje od njega. Koji nikad od njega nisu popili bićerin ili pojili večeru. On bi s posla iša drito doma, a ne, ka drugi, okolo.

Kad je triba poć u Ajaxa, u Hajduka su svi bili sritni šta će ga se deliberat. Regina zastaje, podiže se i donosi nam telegram iz Amsterdama kojim se Ivić poziva da preuzme trenerski posao u tada najboljem europskom klubu.


Stanovi - posebna priča

- Rinus Michels, koji je stvorio veliki Ajax i koji je taman odlazija iz tog kluba, bija je u Split gledat neki turnir i kad se vratija doma, reka je predsjedniku Ajaxa da mu je naša novog trenera. A kad ga je ovaj pita kako se taj trener zove, Michels mu je kaza da ne zna, ali da zna da će taj učinit velike stvari.

E, to je za moga Bracu reka jedan od najvećih trenera svih vrimena, a ovi u Hajduka su odušili kad su ga se riješili. Tito Kirigin, predsjednik Hajduka iz slavnih sedamdesetih, znao je koliko Ivić vrijedi, ali se pritiscima nije mogao oduprijeti, morao je popustiti.

- Bracu je najviše zabolilo, a to nikad nije zaboravija, šta su mu učinili na oproštajnu utakmicu prije nego će poć u Nizozemsku. U zadnji čas su se sitili da mu triba dat neki poklon, pa su iz hodnika skinili jednu sliku i dali mu je prid navijačima. Posli su mu rekli da ona prava koju su dali radit još nije gotova. Moš mislit šta ju je ikad vidija.

Tomislav ivić

Nakon Ivićeva odlaska u Splitu se glasno govorilo da je kvaliteta Hajdukove momčadi takva da bi s njom bilo koji trener osvajao trofeje. No, s Bracom su otišli i pehari. A odlazio je i Stari plac, trebalo je osvojiti titulu za oproštaj s legendarnim igralištem.

- Doša nas je zvat Dinamo, rekli su da će nan dat šta god oćemo samo da Braco dođe u Zagreb. Već su bili pripremili parcelu di bi nan sagradili vilu. Kad je to čuja Kirigin, odma se naša s nama i uvjerija nas kako se tribamo vratit doma jer Hajduk bez Brace ne može bit prvi. Obeća nan je stan na Mejama, e, ovi u koji sad sidimo, i garažu.

Na kraju se Braco vratija, osvojija prvo misto, garažu nikad dobili nismo, a za stan smo morali dignit kredit i kupit ga od Hajduka. Namistili su nam taku igru da i sad puknen kad se sitin. A znan ko je i namistija.

Tomislav Ivić

To je onaj šta je puste godine bija važna faca u Hajduka, a nikad nije moga Braci zaboravit šta mu je na jednoj utakmici protra balun kroz noge. Jer je, ka, njega, velikog igrača Hajduka osramotija neki žgoljo iz Splita. Bili su se posli te utakmice i potukli.

Stanovi Ivićevih posebna su priča. Onaj koji su trebali dobiti od Hajduka sami su kupili, a drugi, u Lovretskoj ulici, kojega je Ivić dobio od škvera, oduzeo im je - Hajduk! - E, virovali ili ne, tako je!

Dok smo bili u Belgiju, izbacili su našu mobiliju na ulicu i pripisali ga na Hajduka pa ga posli dali jednome igraču kojemu isto neću spominjat ime. Nismo mogli virovat šta nan se događa, ali se nismo imali kome žalit. Ni ja ni Braco nikad nismo bili u Partiju, išli smo u crkvu i zbog toga smo uvik imali problema.

Jedanput su nas vidili u Gospe od Zdravlja, pa su mu posli u klubu rekli da bi mu bilo bolje da se učlani u Partiju i dolazi na sastanke nego šta se moli Bogu, a on in je reka da to neće učinit jer bi na partijske sastanke mora dolazit kad ga oni pozovu, a da u crkvu može ić kad on oće.

Na spomen Hajduka ljutnja mrači Reginino lice, bijes je to teško spojiv s blagim crtama njezina karaktera.

- Braco je kalvariju u Hajduka proša, a ja san tri godine bila na sedativima. Uvik bi se spasili kad bi otišli iz Splita. Ipak, zov Hajduka bio je jači. Ivić se još jednom vratio među “bijele”, ovaj put na Poljud.

- Njima je moj Braco triba samo da umire javnost, da pokažu kako oni, ka, nešto rade za dobrobit kluba. U vrime kad je skupa s Lukom Bonačićem vodija igrače, bilo je posebno teško koliko su ga napadali i vriđali.

Posli se Luka dolazija izvinjavat da su ga nagovorili, da je bija naivan, a moj mu Braco ništa nije zamirija. O Hajdukovim čelnicima novijega doba Regina Ivić najradije ne bi imala nikakvo mišljenje. Za nju su sve to samo prolaznici koji su u Hajduk došli uzimati, a ne davati.

- Ja ih zoven slatkousti šminkeri. Uvik su in usta bila puna moga Brace, a privarili su ga kad god su mogli. Al neka, njima na dušu. Ja znan s kakvin san čovikon provela život. S čovikon kojemu se cili svit klanja ne samo zato šta je bija veliki trener, nego prije svega veliki gospodin.

Regina Ivić

Tomislav i Regina Ivić dobili su dvije kćerke, potom tri unuka i jednu unuku te jednog praunuka i jednu praunuku. Ostavština je to vrjednija od plemenitih metala razmještenih po vitrinama stana na Mejama.

- Kad bi ja govorila, on bi mene sluša, a kad bi on govorija, ja bi slušala njega. Ni jednu odluku u životu nije donija bez da se smenon porazgovara. I nikad nije falija, uvik je zna šta triba napravit. Bija je stvarno poseban, pravi muškarac, a opet skroz drukčiji od većine. Nije ga bilo sram ni plakat, na filmove je zna zaplakat ka da je žensko.

A najteže je podnosija kad bi vidija da nekoga maltretiraju, ta nepravda ga je grizla za srce. I znate šta još, nikad u njega nisan posumnjala. Još od onog dana kad san ga vidila u košulji na kocke, znala san da ću mu ja bit jedina. I da će on bit moj jedini.


Lucidni perfekcionist

- Braco bi uspija u bilo kojen poslu jer je bija perfekcionist. Sićan se kad mi je ka krojačici falila capica na šivaćoj mašini i nigdi je nisan mogla nabavit, pa mi je on u škveru napravija bolju od originala. Uvik je razmišlja unaprid, bija je lucidan i ništa nije pripušta slučaju.

A sve ga je zanimalo, guta je knjige, sve je tija znat i o svemu je moga govorit. Kad su u Splita dilili ko će s kin na putovanjima spavat, njega su u sobu uzeli Granić i Dadić, obojica s fakulteton, rekli su mi posli da nikog drugog nisu tili jer su s njin mogli razgovarat.


‘Kupovali smo žive kokoši da ušparamo’

- Ja san u kući bila zadužena za financije. I uvik san štedila jer me to sirotinja naučila. Kupila bi živu kokoš, jer je tako bilo jeftinije, pa bi je u suzama zadavila, a posli bi od nje spremila pet obroka. Nije to bilo ništa kripno, ali smo baren mogli reć da imamo šta jist.

Braco bi buštu iz škvera ili premije iz kluba uvik donija meni i nikad dinara nije uzeja, niti da bi dici kupija čikolatu ili igračku. Ja bi mu govorila da izađe koji put vanka, počasti društvo jer biće i njega koji put počaste, a on bi mi reka da ne izlazi tamo di će njega častit jer bi on onda mora uzvratit, a nema odakle.

Težak život ga je naučija šparat, a on, virujte mi, nikad ni centa nije potrošija a da ja to nisan znala.


Kugina kuća

- Di god smo vanka bili, držali su nas ka malo vode na dlanu. Eno, i danas se jedna od sala na stadionu Anderlechta zove po Braci. A u Hajduka je uvik bilo, a tako je ka šta vidin i danas, najvažnije ugrabit za sebe.

Ma, Hajduk je kugina kuća! Nema tu sriće dokle god ne dođe jedan gazda, lupne šakon o stol i zadnju trulu jabuku ne istira vanka.


Sebe krivio za greške

- Putovanja po cilome svitu nisu mi teško padala, ali utakmice jesu. Nakon šta je završija posal u Anderlechtu, nisan više išla na plac. Nije bilo smisla da se i ja živciran, znala san da triban bit doma i davat mu mirnoću. Kad bi izgubija utakmicu, bija bi potišten, po cile noći bi razmišlja di je falija, tražija je grešku prije svega u sebi.

I znate šta još, nikad nije vika na suce i optuživa ih za krađu. Zna je on da ima svega, ali je uvik nastoja predvidit stvari koje bi mu se mogle dogodit, a ne se posli žalit. Bija bi ljut jedino na sebe šta nešto nije predvidija.

Tomislav Ivić


Pogođen Tudorovim optužbama

- Ne mogu ni nabrojat sve igrače kojima je Braco u karijeri pomoga. A puno ih je posli dolazilo s novcem da mu zahvale šta su napravili dobre transfere. Ali, sve ih je on, ja san mu svidok, vraća i govorija da taj novac ostave za svoje familije.

Posebno mu je stoga teško palo šta ga je mali Tudor optužija da je uzeja novac od njegova transfera u Juventus. Rana je to koju je sa sobon u grob ponija. Reka mi je da sumnja na jednog čovika da je u njegovo ime od Tudora tražija i dobija novac, i to ga je do smrti progonilo jer su nama igrači bili ka i naša dica.

Koliko san ih samo odranila, koliko san in robe oprala. A posebno je volija Luku Peruzovića. Taj je uvik dava sve od sebe i na treningu i na utakmicama, i nikad ga nije privarija ni izda.


Dinamo - naredba Partije

- Kad je sredinon osandesetih ipak završija u Dinamu, bilo je to na nagovor Tita Kirigina jer je Partija odlučila da in triba pomoć da ne ispadnu iz lige. Braco nije tija ni čut za to jer se boja da će mu u Splitu napast familiju, ali je Kirigin obeća sve sredit. I sredija je, skupija je splitske novinare i reka in kako moraju pisat da narod smire prije nego Braco potpiše.

Ivić u Dinamu

A kad je doša u Dinamo, učinija je čudo, s njin su osvojili više bodi nego svi drugi klubovi, pa je onda to počelo smetat jednon treneru koji je puca na njegovo misto.

Posli dugo vrimena su mu se neki igrači Dinama došli izvinjavat šta ih je ti trener nagovorija da sabotiraju utakmice kako bi Bracu smijenili.

A tom treneru ne samo da je oprostija, nego ga je posli stavija i za selektora!

Povezani članci

Who's Online

We have 87 guests and no members online